search expand

Persona

Nekad je važilo nomen est omen, a danas nomen postade domen. Moje ime o meni govori mnogo, ali ne sve. To što ime ne govori skriveno/otkriveno je na stranicama ispod domena. 

Opet nit ime, nit ovaj sveobuhvatni domen mojih interesovanja i delanja ne uspeva do kraja da ponudi odgovor na to pitanje ko je perS.onA. 

Uz sve svoje sposobnosti i postignuća, neću uspeti na to pitanje da dam odgovor ni ja. Ipak, u nastavku vam nudim nekoliko informacija o sebi, uzmite ih s rezervom, ali i verom da sam iskrena.

Rođena sam u Zrenjaninu, 1984. Orvel je odlično predskazao sudbinu moje generacije, ali ono što je i njemu promaklo jeste specifična sudbina nas koji smo te godine rođeni na ovim prostorima. Kada sam krenula u prvi razred osnovne škole, država u kojoj sam rođena se raspala. Kada sam završavala osnovnu školu – reći ću samo da je to bila 1999. Zrenjaninsku gimnaziju sam završila 2003. godine, godine u kojoj su ubili premijera. Filozofa. Filozofiju sam upisala i ja, i prvi seminarski rad koji sam pisala bio je na temu jedne zbirke tekstova tog filozofa, simpatičnog naslova „Jugoslavija kao nedovršena država”. Što se politike tiče, ni sa njim se nikada nisam slagala, oduvek sam bila panker-anarhista. Jedino mi se u tu zbirku poklapanja bitnih godina ne uklapa crnogorski referendum 2006. Nit sam šta završila, nit sam šta upisala, a jadna nedovršena država se još jednom raspala. 

Osnovne studije klasične filozofije završila sam na Odseku za filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, na temu „Kloniranje kao etički problem”. Master studije sam završila na istom odseku, i te iste, 2014., dobila nagradu „Dr Zoran Đinđić za najbolji diplomski rad, završni rad na master akademskim studijama ili magistarski rad iz filozofskih i socioloških nauka”. Pisala sam na temu „Bioetika pristojnog društva”.

Prvo što sam u životu napisala bilo je Sonja, ćirilicom, s tim što je nj bilo naopako. Od ćiriličnih slova, poslednje koje sam naučila da pišem bilo je b, i to veliko. I dan danas se mučim kad treba to slovo da napišem. Od stvari koje počinju velikim b, značajne su mi ovim redom: Baba i Banat. I Bog, al’ to me nekako uvek sramota da priznam. I moj Bába, za kojeg sam kad sam bila mala mislila da me je on rodio. Ipak, kasnije sam u životu shvatila da me je rodila majka i da je zbog toga zamalo umrla. 

Kada sam imala otprilike šest godina, mama mi je kupila kucaću mašinu, roze-teget. To je bila jedna od dve roze stvari koje sam u životu posedovala. Druga je kuća za barbike, nju mi je tata doneo iz Pariza. U igrama uz tu mašinu nisam baš zamišljala da sam pisac, više da sam sekretar-arhivator. Ne sećam se koju sam knjigu baš prvu pročitala u životu, ali sećam se knjiga u Baba Tominom stanu, najviše zbirke „Srpskih narodnih pripovedaka”. Znala sam ih sve napamet, a najviše volela „Nemušti jezik”. 

Prva knjiga za odrasle koju sam u životu pročitala bila je „Sto godina samoće”, od druga Markesa. Bila sam sedmi razred osnovne škole i pogubila sam se u onim silnim imenima. Ah, da, pre toga sam od pokojne Milice pozajmila Ostrogorskog, u petom razredu osnovne škole. Pisala sam seminarski rad na temu Car Iraklije. Da budem precizna, mama mi je čitala i diktirala šta da pišem, tek kada sam nakon nekoliko dana samostalnog čitanja shvatila i priznala da ja tu ništa ne razumem. To je ujedno i jedan jedini put da su mi roditelji pomogli oko pisanja.

Pisala sam pesme u osnovnoj školi, kroz maglu se sećam da želela da učestvujem na Pesničkoj štafeti. Da li jesam, ili nisam, toga se ne sećam. Ne sećam se ni pesama, možda kroz maglu jednog naslova: Jesen. Čitalački dnevnik nisam vodila, iako sam sve zadate lektire i pročitala i imala. Nasledila, mama mi kupila.

Najviše sam čitala u srednjoj školi i tokom svih godina studiranja. Prvo i pre svega Hamvaša. Na pitanje ko mi je omiljeni filozof nikada nisam imala odgovor, čak bih se i uvredila kada bi neko tako nešto besmisleno pitao. Imam ja i omiljenog filozofa i omiljenog pesnika, naravno, samo ne volim o tome da pričam javno.

U toj srednjoj sam imala ogromnu sreću da čitam i pišem ljubavna pisma, prava pravcata papirnata. I pisala sam, najviše dnevnike, ali filozofsko-poetske, u podrumu MK. Na fakultetu sam pisala poeziju. Lošu. Mislim, bilo je tu možda i par dobrih pesmica, ali ja sam jedna od onih žena koja je relativno kasno sazrela. Pre neki dan. Na fakultetu sam naučila da pišem i akademske radove, na tome sam im beskrajno zahvalna. Posle osnovnih studija sam napisala i objavila i par naučnih radova.

Pre osam godina sam napravila svoj prvi blog, a ubrzo zatim i drugi, sa nešto boljim pesmama. Zatim sam pet godina piskarala, autoterapeutski, na trećem blogu. Do pre neki dan. Pisala sam po tuđim blogovima i na tuđim sajtovima, za slavu i novac, šta ću. I evo me ovde, sabrana u svim svojim delima. 

Sve što u ovom tekstu o sebi nisam napisala, saznaćete na ostalim stranicama sajta. 

Sonja Antonić