search expand

Baba je prisutna @ Slike kojima (ih) pamtimo

Slike kojima (ih) pamtimo / Fotografija © Milan Kralj

Zahvaljujući pozivu Maje Medić, kojem sam se rado odazvala, postala sam deo izložbe “Slike kojima (ih) patmimo” u okviru kojeg sam prezentovala rad “Baba je prisutna.” Izložba je druga faza projekta Interpretacije ličnih sećanja koji su istoričarka umetnosti Milena Jokanović i umetnica Maja Medić započele 2015. godine. Osnovna ideja autorki projekta jeste razmišljanje o načinima konstruisanja ličnih identiteta kroz sećanja. 

“Dok smo Maja i ja na prethodnoj izložbi susrele slike prošlosti koje nas asociraju na naše bake, te kroz sve izloženo i sučeljeno zapravo tražile nas same, na ovoj izložbi još deset umetnica (uz još jedan Majin rad) prihvata pravila igre, odnosno preispituje postojeće, konstruiše pretpostavljene, traži neočuvane i na najrazličitije načine se poigrava sa slikama sećanja na svoje bake pri tom težeći da bolje upoznaju same sebe. Pojam slike, u kontekstu čitavog projekta shvata se znatno šire od puke vizuelne predstave, ukazujući na najrazličitije nosioce sećanja i uspomena koji aktiviraju memoriju svakog pojedinca i bude niz asocijacija na minula vremena.” (Milena Jokanović, Uvodni tekst kataloga izložbe)

Fotografija © Milan Kralj
Fotografija © Milan Kralj

Osim što mi je bilo prilično interesantno koketirati sa vizuelnom i prostornom umetnošću, ovaj izlet u galeriji “Prozor” za mene je imao i dublji smisao. I sama, a čini mi se da je to karakteristično za sve nas koji smo arhivatori porodičnog nasleđa, poslednjih godina analiziram vezu između sećanja, nasleđa i identiteta. Kako se svoje babe Tome sećam u kontinuitetu, ali istovremeno i nekoherentno, priznajem da me je malo iznenadio uvid da je njena popodnevna dremka na stolicama bila meditativna praksa.

U vremenu kada sam zajedno sa njom dremala na tim famoznim trpezarijskim stolicama bila sam suviše mala da bih razumela da je to meditacija; dremanje kao praksa i kao termin mi je bilo jasno i poznato. Kasnije, kada sam odrasla i donekle bila upoznata sa postojanjem meditativnih praksi različitog oblika, tu dremku još uvek nisam povezivala, niti sam je često izvlačila iz arhive sećanja. Sve do momenta dok pojam prisutnosti nije dobio značajano mesto u mom životu, a nakon što sam duže vreme koketirala i sa praktikovanjem meditacije ovog i onog tipa. Pojam prisutnosti me je asocirao na praksu dremanja na stolicama, a kako je meditacija bila nešto što mi više nije poznato samo kao pojam, već i kao nešto što činim, uspela sam da prepoznam meditativni karakter tih dremki. Jer, mi nismo dremale, mi smo disale i odmarale um. Iako nije nimalo neobično da unuka od svoje bake nasledi neka interesovanja, ili pak karakteristike tela i bića, ono što jeste neobično je neprepoznavanje, ili bolje rečeno naknadno prepoznavanje.  

Izvesno je da je sam daleko prisniji odnos imala sam svojom drugom bakom, Baba Rožikom, ali sam kroz ovo osvešćivanje povezanosti u praksi meditacije i modernije rečeno mindfullnessa uspela da uspostavim neku novu vrstu prisnosti i prisutnosti u odnosu koji imam sa Baba Tomom. Obe su pokojne, odavno, te je ovo uspostavljanje važno za moj lični identitet, ali je verovatno značajno i za njih, jer sada i ovaj uvid postaje deo porodičnog nasleđa. Uz to, samo učešće u ovom projektu pomoglo mi je uvidim da je Baba Toma prilično prisutna u mom životu, u sećanju sa jedne, i u svakodnevnom životu kroz predmete koje sam nasledila, sa druge strane. Njena prisutnost nalik je na dremku, a utišavanje uma i stupanje u polje izvan vreme-prostora briše granicu između mene, sa ove, i nje, sa one strane bivstovanja. 

U našem minimalističko-horderskom domu nalaze se samo tri trpezarijske stolice. Ova najlevlja, na desnoj fotografiji, je bila babina. Na njoj obično sedi Naum. Unutar jastučnica pod mojom glavom nalaze se jastuci: zelena čoja, napunjena kukuruzovinom starom pola veka, možda i koju deceniju više.