„Nije Banat nešto što ti se desi, što ti se dogodi spolja, pa te prodrma i promeni, ne. Banat je suviše lenj da bi ikoga šarmirao ili nedajbože inspirisao. Banat je mir. I tišina. Ona iskonska, isihastična, srčana. Banat nikad ne možeš da doživiš, on je večnost i s njim moraš pažljivo, inače te proguta. U Banat dođeš i živiš. Ništa više, kao da uopšte i možeš više od toga.”
—Početak jedne spore priče o Banatu
Tu, gde je sve ravno, život se događa tiho. Tu, gde je sve tiho, događa se smisao.
Kao i svi drugi objekti u kosmosu, čovek se večno kreće. Kao i Zemlja, vrti se čovek u krug.
Na koncu, stigne odakle je i krenuo, zauvek promenjen.
Na makronivoima — mikrouvidi, na mikronivoima — mikroožiljci.
Negde između, dogodi se čudo. Usred čuda, dogodiš se ti.
Dobro došli u svet u kojem se za smislom traga po ćoškovima Banata, gde su čuda sasvim normalna stvar, a logika obrnuta naglavačke. Svet u kojem se na ozbiljan put ne ide bez brise, a kući ne vraća bez barem dve pune kese. Svet u kojem se uglavnom ne događa ništa. Svet u kojem još ima mesta da i ti budeš ti. Dobro došli u moj svet.