Kao što koža ima svoj undertone, u mom slučaju vrlo žut, tako i duhovni život ima svoju skrivenu boju, u mom slučaju vrlo plavu. Vrlo specifično ne-baš-plavo plavu. Ponekad mi se čini da su sva sećanja koja imam broševi zakačeni za kožu, nosim ih svuda – na pijacu, na poštu, u biblioteku i na groblje. I vrlo verovatno da me neka od tih sećanja bole, vrlo verovatno da ispod tih broševa krvarim, ali ne mogu da zamislim sebe bez njih. Bez njih sam ogoljena i besmislena, kao probušena ušna resica bez minđuše. Umem da razdvojim sebe od sećanja, ali ne umem da se odvojim.
Sećanja blede, i plava je izbledela, pomešala se sa žutom iz dubine kože i ušuškala u talase koji smrde na rečnu ribu i mulj, mada meni je taj miris lep.
“My Blue Wave” naziv je pesme nešvilskog benda Lambchop, koji je u mom duhovnom životu imao i još uvek jedno posebno plavo mesto. Baš kao i remorkeri i teretnjaci sa severozapada Bačke.
To wave se u engleskom može razumeti i kao talas i kao mahanje, a ja ta dva gotovo da ne mogu da razdvojim, jer kapetanima i alasima uvek mašem, a onda gledam i čekam da se poslednje mreškanje vode umiri, dok oni nestaju iza prve tiske krivine. Uz to, wave je i nalet, emocija recimo, i ova kolekcija posvećena je svim tim i mnogim drugim podznačenjima, koja će tek neki od vas razumeti, ako se sete.
Na fotografijama: broševi // francuski porcelan, ručni rad, Sonja Antonić, 2020.
“And the best is yet to come
You may think you are the only one
To never get it right
Just stick around on this lovely night
And we may be amazed
By my blue wave”
“Poglavlje drugo: Zbirka” serija porcelanskih naušnica inspirisana je praksom i potrebom čoveka da prikuplja, klasifikuje, obeleži i sačuva – događaje, predmete, odnose i sve drugo čemu svedoči u vidljivoj i nevidljivoj stvarnosti. Baš kao što se čini da se priroda ne može razumeti ako se ne presuje, ne secira, ne uroni u formalin, i kao što se čini da se život ne može očuvati ako se ne osuši, ne ušećeri i ne ukiseli, za zimu; tako se čini da se i dogođeno ne može zaštiti od zaborava ako se ne zabeleži.
Istina je naravno malkice drugačije, uz sve napore, priroda se ne može do kraja razumeti, život se ne može do kraja sačuvati i zaborav se ne može izbeći.
Oblikovanje porcelana u ovu seriju nakita za mene je istovremeno bilo i stvaranje i sećanje – pokušaj da se neki stvarni i potpuno nepovezani događaji, kao što su prikupljanja biljaka za herbarijume sa porodicom, razna hematološka uzorkovanja, majčinstvo i ljudi koje se tek u pukotinama naših bića pojavljuju kao stvarni ,upakuju u zbirku stvarnosti. I baš kao što se potpuno nepovezani segmenti stvarnosti ipak sjedinjuju u smislenu celinu, tako se i ova serija nakita pretvorila u jednu pozamašnu zbirku, u kojoj su svi pojedinačni komadi nakita uklopljeni u celinu.
Na fotografijama: naušnice // francuski porcelan, ručni rad, Sonja Antonić, 2019.
Zbirka upotrebnih i ukrasnih predmeta od porcelana iz serije “Poglavlje prvo: reka” inspirisana je vodom, florom i faunom reke Begej, ali i elementima arheološke baštine drevnih zajednica ljudi koji su u priobalju Begeja živeli, te savremene obalske estetike, betonskim šipovima ojačane.
Karakterišu je minimalistička forma i svedeni kolorit: bela, siva, crna i modro zelena.
Begej je verovatno jedina reka koja prkosi Heraklitovoj tvrdnji da se u istu ne može ući dvaput, jer se povremeno vraća u samog sebe, tekući unazad.
Na fotografijama iznad: set od tri minijaturne činije, francuski porcelan, ručni rad, Sonja Antonić, 2019
Na fotografijama ispod: naušnice // ogrlice, francuski porcelan i čelik, ručni rad, Sonja Antonić, 2019.
“Kao što tajna nije uvek ishod moći i dogovora viših sila, tako ni sreća ni sloboda nisu nakon doživljaja i sna, kao umak s tanjira, izbrisive.”
⁓Porcelan/Izmišljena stranica rečnika neizdržljivih pojmova, Radivoj Šajtinac, Geopoetika izdavaštvo, Beograd, 2017; str. 79