Orlovat u oktobru

Ima banatskih sela u kojima pomisliš da je vreme stalo. Samo, ne mislim ja da su to mesta u kojima se odavno ništa ne događa, naprotiv. Tu se radi o drugačijem stajanju. To su vakuumi vremena u prostoru, od eneolita do danas. Ma i od mnogo pre. Kad smo već kod prostora da napomenem i da nije Banat toliko ravan koliko se na prvi pomis’ misli. Tu i tamo, štrče humke, ko što ispod tavanskih greda štrče šunke.

Na ulazu u Orlovat, barem iz ovog mog pravca, prvo primetiš sa leve strane tipično-banatski brežuljak – Žuti Breg. Sad, štajaznam, valjda je i to neka lesna zaravan, tamiški praistorijski talog. Onda pređeš preko tri pruge i kud god da kreneš, putem stižeš do Tamiša. A Tamiš ko Tamiš, miran, čist. Tu, na susretu crne i žute zemlje malo posediš, odmoriš oči, telo, dušu. Prođu čobani, krave, ovce, magarci i banatski pulini.

Ostanete još samo guske i ti. Guske bele, čiste, posle nekog vremena prestanu da sikću i gaču i puste te da im sasvim blizu priđeš. U neko doba vreme je da se pođe kući, al’ sad više ne znaš gde zapravo pripadaš više – tamo odakle si došao, ili tu – na obali Tamiša.

Svratiš do crkve i zvirneš kroz prozor spomen sobe i taman kad stigneš kući dočeka te vest da se sprema i izložba povodom 160. rođendana najpoznatijeg Orlovaćanina – Uroša Predića.

Ah, da, pazariš i jednog “Banatskog kicoša” (vino od mešavine autohtonih sorti) i dok putuješ banatskim džadama, natrag u Bečkerek, izmaštaš ceo jedan novi svet, smešten na obali Tamiša, ali o tom – potom.