prolog: zagovarajući vraćanje običnoj životnoj mudrosti, ja jasno i svesno pohvaljujem sve oblike ludosti

jedino kadra da uveseljavam i bogove i ljude

dane provodim uglavnom do jutra

i vodim se tezom biće kako bude

ipak, ne mogu da oprostim sebi (mada, to nije neopraštanje, to je više čuđenje!)

da u nekim rečima, u nekim knjigama

dešifrirajući standardne iskaze i neodmerene gestove

onoliko razloga nađoh za veru

jebiga, ja, luda, verovah svakoj reči

jebiga, ti, pametan, pazio na svoje korake

//koji sat nakon subote//