search expand

Poslednji ostaci Panonskog mora

Tamo negde u avgustu kad se voda i vazduh pomešaju, pomislim na trenutak da živim na liniji susreta obale i mora. Nekog vrelog, tropskog mora, zasoljenog znojem. I suzama. U februaru i martu, nije mi lako da u takvu sevdalinku poverujem. Tad obično sednem u kola sa bližim i daljim telesnim i duševnim srodnicima. Prethodno spakujem i zrnevlje i Ništa (ja nigde ne idem bez te praznine od Ništa) i odem put prirode. Ovoga puta na redu je bila banja Rusanda.

Banja Rusanda stepa na obali

Nekoliko puta u toku godine, a tako je otkad se ovo moje voljeno dete rodilo, klisnemo do Rusande. Banja Rusanda je jezero koje se nalazi na ivici najvećeg banatskog sela – Melenaca. Ne znam kako, ali ja sam u Rusandi bila prvi put pre dve godine. Vrlo neobično, jer je mnogo meni bliskih ljudi baš u toj banji našlo leka i boljitka za svoja šlogovima opaučena tela. Sad da li zaista nisam išla u posete po banjama, ili sam to potisnula iz svog friškog i bajatog sećanja, ali, kažem, prvi put sam u Rusandi bila pre dve godine. I tada, a posebno ovog pretproleća, potvrdila sam tu već spomenutu tezu – da živim u blizini nekakvog mora.

Jezero i na obali jezera trska

Na prvi pogled, tužna je to slika, priznajem: bara tek metar duboka, umesto palmi trska, umesto brodova čamci, umesto turista penzioneri i rekonvalescenti. I tek po koji namernik, u potrazi za labudovima i smislom života.

Banatu je sve ravno, reći ću to sasvim sigurno još hiljadu puta, pa se naš pejzaž uglavnom meri visinom i dubinom: ludaja i bara. Kako je ono Paskal otprilike napisao jednom: “čovek je samo trska, najslabija u priorodi, ali trska koja misli.” Bilo bi tome dobro i pridodati to da se upravo pod trščanim krovom i među korovom najbolje misli, posebno kad se ni o čemu ne misli, i o Ničemu promišlja. Ovo promišljanje pod trščanim krovom zakazujem za neki naredni poset, a za sada mislim u šetnji, onako kako filozofu najviše i dolikuje. A šetnja za pohvalu, od ulaza odmah desno, ulicom kestena do vetrom isušene površine jezera, pa nazad do vidikovca i na kraju stazom ispod nekoliko stotina borova.

Banja Rusanda vetrom isušena obala jezera
Banja Rusanda trska na obali u blizini vidikovca

Na drugi pogled, ta bara je poslednje svedočičšte o postojanju jednog mora (ovo je moja poetska uputa, nipošto naučno-dokazana tvrdnja) i poslednje utočište za umorno čelo i verovatno još umornije telo.

Na treći pogled, rusandski peloidni crni mulj je posve lekovit. Ovo već jeste i naučno dokazana tvrdnja, ako je verovati profesorima s Carske akademije iz Beča od pre celog i po veka.

Zatvorenih očiju, ta banja je nešto više od svega toga. To je portal energetskog pročišćenja uma, gde i ta briga o Ništa biva zaceljena, isceljena i poslata dođavola, odakle je i došla. Sad da li je do jezerskih isparenja, ili podzemnih voda, ne znam.

Banja Rusanda - pastelni pejzaž banatskog ništa

Normalne turističke destinacije ti pružaju mnoga odmorišta za poglede, Banat skoro ništa. Samo, banatski panoramski pejzaži više liče na pastelne crteže gde je jedina jasno ocrtana linija ona horizontalna, koja deli zemlju od neba i drži nas na oprezu da u toj razlici ne pogrešimo. Između svega ostalog te jasne linije nema, sve je jedno i blurovano, u svemu jednom tragovi svega ostalog. U Rusandi, nebo i zemlja ogledaju se o vodenu, staklastu površinu, ovoga puta nenarušenu ma ni daškom vetra pa više nisi siguran da li je nebo dole, voda gore, i gde si ti u toj sredini.

Melenačka crkva panorama jezera Rusanda
Vrana i trščana obala jezera

Skriveno blago na dnu jezero

Na dnu svakog mora obično se skriva davno izgubljeno blago, u ovom slučaju čitavo dno jezera je blatno i blagodatno. O tom blatu će se tek čuti i čitati, a dok banja Rusanda ponovo ne postane mondensko mesto, ja ću ići tamo tragajući za mirom, smislom i labudovima. Ići ću i kad postane mondensko mesto, samo krišom.

Bolnom čovečanstvu, Sonja Antonić