Banatska poezija

Nije pesništvo stvar izbora, nema tu nikakve odluke, tek titraji božanskog usuda. Ipak, ništa ne osvetli tragove smisla i svetovnog i svetog bivanja više od veštog pesnika. Neizrečeno kao da se prikriva i istovremeno otkriva u tim spretnim jezičkim figurama. 

Plešu glagoli, imenice, rodovi, plešu kao što plešu čvarci u bakraču, krčkajući se na laganoj vatri božanske iskre. Razlikuju se banatski pesnici u stilu i izrazu, ali u jednom su mahom slični – Banat sija iz njih, iz njihovih reči, sija, svetli, ali više pepeoski, nema otvorenog plamena, samo tek otvorenog smisla, tek ranjenog tela, tek ranjenog srca. 

Čitanje banatske poezije iziskuje pripreme. Barem u mom slučaju. Neke stvari možeš čitati u vagonima, u kadi, dok čekaš. Banatsku poeziju baš i ne. I ne radi se tu samo o kakvom peštanskom snobizmu i zveckanju Herendi porcelana, već o tome da je banatska poezija vrlo čista, i zahteva da joj čist(a) i priđeš, očišćena od predrasuda i svetovnog smisla. U banatskoj poeziji otkriva se sveti smisao, a on zahteva uređenost pojavnog sveta.

Ne možeš baš prljav pred Crnjanskog, Popu, Manojlovića. Ne možeš prljav, al’ možeš blatnjav, pijan i umazan od pekmeza.