O nekim banatskim vrednostima
Jednostavnost
U Banatu tegle služe za dunst, a ne da se u njih ulivaju kašaste tečnosti od friškog voća, ili kakve špiritus – limunade. Zaista, trendovi su čudo i sama im nebrojeno puta podlegnem, pokušavajući da svoju višedimenzionalnost svedem na instagramski flat lay i smuti u tegli. I da me neko ne shvati pogrešno, ne radi se ovde zaista o teglama, već o principima.
Ja se još uvek sećam vremena kada smo tegle sterilisali i pasterizovali da sačuvamo pekmeze i turšije za zimu i familiju. Sećam se i da smo staklene flaše od knjaza i coca-cole vraćali u samouslugu. Sećam se i staklenih flaša od sode. O pivskim i vinskim da ne govorim. Moj otac tvrdi da se onomad i jogurt pakovao u staklene teglice sa aluminijumskim poklopcem, al’ još od onog rotora s tavana mu oprezno verujem. U svakom slučaju, mi smo reciklažu izmislili. I cegere. Cegeri ne samo da su bili hendmejd i upsajkld, nego i masthev.
Kad smo već kod masti, sve se na masti i spremalo. Od onomad se svašta promenilo, ali ostade ta neka jednostavnost. Ovde ljudi i dalje idu u radnju bez šminke, na pijacu biciklom, i u svadbu s, ju, da ne psujem sad. I i dalje se oduševe nekim običnim, banatskim pričama. Pa čak i kad ulijemo te smutije u tegle i metnemo slamčicu, ipak čitav prizor deluje nekako jednostavno, banatski.
Skromnost
Banaćani su izuzetno skromni ljudi. Ovde možeš vek s nekim provesti, a da ništa ne saznaš o njegovom maestralnom životnom putu. Velike muke se umanjuju, a veliki podvizi ni ne spominju. Uz to, život je u Banatu takav da, ako malo porasteš, dobiješ čvrgu, a ako si baš uporan sa svojom veličinom, zviznu ti i macolu. Eeeh, al kad si mali i sasvim tih, onda svi vilinski odredi stanu uz tebe i hteo, ne hteo – letiš! Pored skromnosti, ovde je sve u meri. I u banatskoj veri.
Banaćani nemaju neke velike želje, ambicije i planove. Da kajsije rode bolje nego lani (i rodiše!), da mraz izbegne cvetanje, da led ne stuče vinograd i kukuruze, da zima ne bude toliko dugačka i ‘ladna, i da se prištedi, za dogodine. I da, eto, ne bude poplave.
Pakovanje
Znaš da si bio u Banatu (ili kod kakvog Banaćanina, jer Banat dopire dokle i Banaćani, a to je svugde), ako put kuće kreneš s više stvari nego što si u goste doneo. Po pravilu, što ti Banaćanin deluje skromnije, to ti više pakuje. Nisu to sad bogznakakvi darovi, za neskromne, ali su od srca i autentični. Banaćanke, starije, obično pakuju u plastične kese iz samousluge, prethodno oprane. Pakuju se tegle (sa dunstom, dabome), mast, čvarci, kožurica i gurabije, u kartonske, salvetama ili celofanom obložene, kutije. Pakuju se i sarme i tufahije, ako ostane. Pakuju se i stvari nove, neotpakovane, ili ono što se preraslo. Banaćani ništa ne bacaju pa je pakovanje zgodan način da se viška oslobode.
Izobilje
U Banatu svega ima, najviše zato što se ništa ne baca. Ako je jabuka kojim slučajem udarena, odsečeš taj udareni deo i pojedeš je. Kajsije se skupljaju sa zemlje, otpale, od zrelosti otežale. Kožura od slanine se čuva za pasulj. Baš ako je komad hrane provereno pokvaren, to se pakuje u pomije, ako nije ni za pomije, onda meti nađubre (stavi u kompostnik, što bi vi mladi rekli). Ako su pantalone poderane, ideš kod babe da ti ušije. Ako nemaš babu, kod šnajderke, zna se. Doduše, poslednjih godina većina Banaćana nosi odeću pokojnih Nemaca (ovo ja citiram Rašu Popova, pokojnog, Mokrinskog) pa smo malo olabavili sa tim štekanjem poderane odeće.
Ali, kako smo skromni, a pomalo i šašavi, često previdimo banatsko izobilje. Ovde toliko toga ima, da mi ni ne znamo čega sve. A i zbog skromnosti, jer ko se još hvali Ramsarskim područjima, podolskim govedima, mravljim lavovima, čapljama kašikarama, stepskim skočimišima, slepim kučićima, ejama močvaricama, belobradim čigrama? Ovde ako malo zagrebeš u peščarne reljefe, ispadne ti komad praistorije. U nekim banatskim selima ima više roda nego bandera, drvenih, trošnih. I kajsije nekad toliko rode da moras letvama da im podupreš grane, rane, banatske.
Onda imaš Sakule, pa Đalu i Crno i Belo Blato, Tobu i Kumane. Taraš, Melence, Vršac. Tamiš i Karaš, imaš i Begej, štodane. Imaš i Nakovo, Čoku, Padej, Plandište i Crnu Baru i Podlokanj. Ja znam da to zvuči neskromno, ali u Banatu stvarno imaš sve, samo moraš mnogo da porasteš da mogao da uvidiš šta je to sve. Treba za to vremena. I nije da smo mi toliko spori, nego treba to sve obići, razumeti, upiti i omirisati. Ja katkad ni dalje od kapije ne stignem…
Radost i smeh
Banaćani su uvek radosni, a katkad se i nasmeju, onim smehom slatkim, bezglasnim, stomačnim. Spolja gledano, sve je to trošno, vlažno (džaba pločice), al’ ispred te fasade se katkad poređaju stolice. Tj, hoklice i šamlice, i ondak na njih posednu Banaćani i Banaćanke. Ne sede oni tu da bi videli ko prolazi, nije to korzo, niti te sedeljke služe da bi se o nekome ko nije tu pričalo, ogovara se isključivo u ćaskanjima na prozorima, usputno. Ako se sedi pretkućom, pričaju se priče vesele, dok se mladim graškom prsti bave, ili se s još mlađe boranije nožićima skidaju one vrščike kojima sad ne znam pravo ime. Nisu peteljke! Al’ u svakom slučaju pred kuću ne izlaziš bez vangle.
Vangle su nekad bile metalne, tufnaste, a danas su plastične, isprane. I sve se manje sedi pretkućom, al’ se babe, mame i ćerke još uvek druže po dvorištima, uposlene, pristune (u Banatu se prkosno veruje u zagrobni život). I tad se uvek neko seti neke priče od onomad, smešne, pa ne znaš di ćeš pre, da l’ u vanglu, il’ sa hoklice. U Banatu se ne smeje grohotom, već srcem i stomakom, rekoh, bezgrešno.
Skrivanje
Jeste da je teško nešto veliko u Banatu sakriti, ali Banaćani vole skrivanje. Skrivanje je igra kojom Banaćani uporno pokušavaju da prevare i život i Boga. Ko u onom vicu kad Lala nije ‘teo Bogu da kaže di je put za Botoš, pa mu Bog pripretio da neće do raja stići, a Lala mu uzvratio da neće ni On u Botoš. Najrađe se sakrivaju one stvari što ti baš hitno trebaju, pa moraš pola kuće da prevrneš. Andraci se traže, đavoli netragom nestaju, pa se niotkuda pojave. Jedni Banaćani skrivaju, drugi otkrivaju i u toj igri prođe dan. A dani su ovde katkad teški i spori i Banaćanin voli i sam da se o tim danima od sebe sakrije. I kad se u sebe fino sakrije, onda i drugog u sebi otkrije.
U Banatu vlada Banatstvo i Gazdinstvo i vladalo je i onomad. Ima ovde i dođosa i prođosa, i onih sto su ovde još od onomad. Samo, nije baš u Banatu dozvoljeno mnogo o tome da se priča. Jer da u Banatu ne vlada Banatstvo, odavno Banata ne bi bilo. U izobilju ovde ima nacija. I nijednoj nije lako, pa su sve u svojoj težini povezane. I baš kao i u Bačkoj i kod prečana, sve je više onih koji su pođoši, na putu za daleko…
Od svih banatskih vrednosti najvrednije su RUKE. Pravi Banaćani se uvek trude da im ruke budu prljave, a obrazi čisti. Dobro, ima i drugih goveda sem podolskih u ovim krajevima, al’ zato su tu TRPLJENJE I DOPUŠTANJE. Sve Banaćani vide pa svašta i dopuste. Ne zato sto su bogznakako poslušni i verujući, nego znaju da uz svu štedljivost uvek ima više dana neg’ kobasica, a baš o tom vremenu se i prljavi obrazi prikažu. U Banatu nema osvete, a prljavštinu s obraza skinu samo suze čiste, pokajne. I, eto, ima još mnogo, mnogo vrednosti, ne stanu sve u jedan tekst.