search expand

O banatolozima i banatofilima

 

I banatolozi i banatofili su pre svega Banaćani. Ne nužno rođeni u Banatu, jer ovde, hvala Banatu, geografsko poreklo nikada nije bilo uslov da se zajednici Banaćana pristupi. Ovde su, po ugledu na Severnoamerikance, svi prosto Banaćani, ovog ili onog porekla. Do ličnog nacionalnog identiteta (oksimoron li je) drži se kao i u bilo kom drugom zapećku Balkana, ali rasprave o poreklu vode se sa daleko manje žara, nego recimo, rasprave o tome kuda je tačno kroz Malu Ameriku Stari Begej tekao, i da li je Gradnulica na višoj nadmorskoj visini nego Bagljaš, a pritom se radi o razlici od maksimalno dva metra.

 

Karakterologija banatofila i banatologa

 

Svi banatolozi su nužno i banatofili, ali nisu svi banatofili banatolozi. Osnovna karakteristika koja banatologe čini banatolozima jeste sistematičnost u izlaganju. Sa druge strane, banatofili, kao što im ime kaže, prosto vole Banat i teže Banatu. Vole ga stihijski, bez mnogo reda, poetički,  moderno poetički, i tako i govore o njemu.

I banatolozi vole Banat, ali više od toga vole da su u pravu i teže da isteraju svoju verziju istine do kraja. Služe se klasičnim banatskim metodama raspravljanja i dokazivanja; tvrdnju sagovornika pobijaju sa: „Ne, sad ću ja da ti objasnim…“, govore sporo, u monolozima, a ako se slučajno zadesite u njihovom društvu dok su pod dejstvom alkohola, koji običino sami i proizvode, rizikujete da potrošite sate i sate vremena, čekajući da dobijete odgovor na pitanje: „Koliko je tačno sati?“. Iako su po pravilu stručnjaci za Banat i sve banatsko, ne manjkaju im ni znanja o astrofizici, termodinamici, savremenoj muzičkoj teoriji, razlici izbornog sistema u Srbiji i Južnoj Koreji, i tome slično, i od toga različito. Ipak, najradije i najduže raspravljaju o neprolaznim banatskim temama.

Banatolozi su po pravilu muškarci, dok banatofili mogu biti i žene. Naizgled nepristupačni, banatolozi odaju utisak turobnog i napaćenog živog bića, dok su banatofili vedre i lese fer prirode. Ali sve je to samo naizgled tako, i vrlo često potpuno obrnuto.

 

Teorija dijaloga i praksa monologa

 

Valja napraviti razliku u dijalogu koji se vodi između dva banatologa, s jedne; i jednog banatologa i jednog banatofila, s druge strane. Dijalog između dva banatofila nije posebno zanimljiv, jer oni, uglavnom, prepričavaju ono što su čuli od banatologa, uz obaveznu stilsku i sadržajnu nadogradnju prepričavanog.

Razgovori dva banatologa liče na dijalog, ali se tu zapravo radi o smenjivanju monologa, i toj smeni obično prethodi ono spomenuto „Ne, sad ću ja da ti objasnim…“. U razgovoru banatologa i banatofila, gotovo uvek, banatolog je jedini koji priča, dok banatofil ćuti i sluša. Za banatofila priče banatologa milije su i od glasova Leukosije i Aglaope.

Banatologa u zanosu monologa teško je prekinuti. Ukoliko uopšte dođete do reči, nadahnutom banatologu će to što izgovorite poslužiti tek kao šlagvort za još jednu verziju događaja iz ’56., kada su Banat zadesile velika glad, velika zima i velike poplave. Primera radi, ako monolog o istorijatu kombinata „Servo Mihalj“ prekinete sa „Moram da pođem, stigao mi je autobus“, banatolog će se brže bolje nadovezati sa: „Pedeset šeste nije ni bilo autobusa. Tol’ko je bilo ’ladno, Tisa smrzla, konjima smo prešli.“ Jedino što bi vas moglo u ovoj situaciji spasti jeste da potegnete s ovim: „Čekaj, kako Tisu, otkud ti u Bačkoj?!“ Na pomen Bačke, banatolog se toliko iznervira, ne može da nadiše, da imate jakih pet minuta fore da mu krišom šmugnete iz vidnog polja i aure.

Ono što je izvesno da svi akteri u ovim pričama jednako uživaju, a razgovori o istim temama se iznova i iznova vode, uglavnom uz manje varijacije na temu i činjenice. Može se desiti da se teze u razgovoru zamene, pa da prvi banatolog nesvesno počne da brani tezu drugog, a da je potonji potom pobija. To ni u kom slučaju ne utiče na dinamiku razgovora. Govor je obično smiren, ujednačen, monolitan. Osim ako količina alkohola u krvi  ne pređe prosečne dnevne vrednosti.

Iako se može desiti da posle jednog dijaloga banatolog kući dođe okrvavljen, to nije posledica same borbe dva banatologa, već pada koji početku borbe prethodi. No, vrlo brzo, borba koja se nije ni dogodila, postaje priča koja se prepričava kao velikobanatski događaj.

 

Svakodnevni život banatologa i banatofila

 

I jedni i drugi su mahom sedentarni tipovi ličnosti, s tim što banatofili preferiraju sedenje na šamlicama, dok banatolozi sede na hoklicama, a često i u naslonjačama, zavaljeni, motaju cigare. I jedni i drugi, i generalno svi u Banatu, jedu prosta banatska jela, supe, sosove, gulaše, paprikaše, boraniju, grašak, šunke i slanine, a pre i posle svega čvarke. I papke. I, po pravilu, jedino za vreme jela ne govore.

Banatolozi mahom čitaju novine, dok banatofili slušaju radio. U krevet odlaze relativno rano, po terapiju redovno. U ranoj mladosti banatolozi su bili banatofili, dok se svakom drugom banatofilu u penziji desi da postane banalotog.

Folklor Banaćana zasnovan je na banatologiji, u kojoj tradicija i sujeverje imaju značanje uloge. Ova podvrsta mitologije se najlakše može dočarati pričom o jednom mladom banatofilu iz Novog Miloševa, koji se sam izbo nožem da otera maler, jer te godine nije zabeležena nijedna tuča s upotrebom hladnog oružja tokom trajanja seoske slave. O ostalim aspektima života u Banatu pogledajte tekstove Početak jedne spore priče o Banatu i O nekim banatskim vrednostima.

 

 

Umesto zaključka

 

Postoji i treća, retka, gotovo izumrla skupina u banatskim naseobinama – Metabanaćani. Metabanaćani: filozofi, pesnici, pisci, neretko i slikari, su ujedno i banatolozi i banatofili, premda ni jedno ni drugo. Zauvek izmešteni, bez posebnog plana osluškuju, pamte pa sistematski zapisuju i oslikuju ovu smenu banatologije i banatofilije, i čude se čudom kako život u ovoj močvari uz takvu psihodeliju uopšte opstaje.