ova ničim omeđena močvara oduvek odaje utisak nekakvog obrisanog prostora

sa mape dobrodogođenog, uspešnopreživljenog, neprokletog.

 

ova ničim omeđena močvara, osim glinenim vodonepropusnim talogom – dnom; i paronepropusnim svodom – nebom; oduvek odaje utisak da smo svi, i da je sve, u ovoj močvari prepušteno na milost i nemilost umrlih bogova čiji su amuleti, žrtvenici i figurine prekriveni pethiljadugodišnjim zaboravom, koje gazimo, ne znajući ništa o tome, o njima, o svima. o sebi, pre svega.

 

ova ničim omeđena močvara je toliko neomeđena da više ne mogu da razlučim (a nemam ni h od hrabrosti da odlučim) gde u njoj počinjem, a gde završavam, i koliko duboko u mene seže močvarna stajaćica. 

 

mada, to i nije voda, to je kroz-zemljane-zidove-nadošla memla, krajnje ishodište živog vodenog entiteta, vođenog jednom jedinom namerom, da u sve prodre, da u sve zađe i ne jebe živu silu, jer živa sila upravo i tek jeste. 

 

ničim je omeđena ova močvara i tim ničim je u njoj tek ranjeno sve. 

 

u močvari – događa se život; u životu – ništa.