Kalmanove

Imam šesnaest godina. Kod babe spavam, u stanu. Legle smo pre devet. Teram je da mi priča sve.

Priča mi: Ona i Katica, devet i šest, služe kod doktora u Perlezu. Kaže da i leti imaju led u podrumu, među slamom.

Priča mi: Ona, šesnaest, radi kod apotekara u Perlezu, ima crveni bicikl, jedina u Belom Blatu.

Priča mi: Srela je svoju prvu ljubav, trudna u podrumu. Neko je garantovao za nju, pustili su je.

Teen

Imam nepunih deset godina. Dubravka me ilegalno vodi u Osijek i, kod njenih, u Josipovac, na Ausweis što smo pozajmile od devojčice iz komšiluka, bez slike. Gledam u oči Unproforca i lažem, na čistom baranjskom, da sam zaboravila putovnicu, sa slikom, i da ćemo se vratiti večeras. Dobro, za to vraćanje ne lažem.

Šupa

Deda Pavle je umro, bila sam baš mala. U zajedničkom dvorištu, iza čika Alojzove kuće, nalazila se šupa. Volela bih da verujem da se još uvek nalazi.

Od dasaka, potamnela od starosti i banatske vlage, bila je to moja prva kuća, moja brvnara. Nisam imala mnogo imetka, ali je prozor šupe gledao na bašticu. Baštica, kao što joj ime kaže, beše mala, možda po tri metra široka i duga. U tih devet kvadrata stalo je beskonačno mnogo biljnih vrsta.