Banatski lajfstajl

U Banatu se u najranijem dobu izlažeš određenim uticajima koji kreiraju tvoju ličnost u banatsku. U zavisnosti od toga kada si se rodio, po izlasku iz porodilišta (ne brinite, ne porađamo se više po atarima i budžacima) te dočeka 40 stepeni, sad da li u plusu da li u minusu kažem zavisi od meseca rođenja, i tu odmah shvatiš da je život u Banatu borba (sebe sa samim sobom).

Kad stasaš tek toliko da možeš da se najedeš od celog tanjira pasulja i mrvljenog ‘leba, uvale te babi. A baba, ko baba, red ‘ranjenja, red spavanja. Kod babe obično dosta rano ustaješ pa zato ujutru piješ kafu, i to belu. To je kad u malo kafe (i mnogo soca) dodaš neko baš masno mleko, prokuvano,  i šećer. To se pije uz doručak, recimo griz sa cimetom i kristal šećerom, ili kvašenice (tojás kenyér) sa pekmezom od kajsija. Ako si baš bio dobar, baba ti ispeče palačinke i doda mlevene orase sa medom, ili ih namaže, opet, pekmezom od kajsija. Može i od šljiva, ko vole. Ja baš i ne. Može da se desi i da ti posluži polubeli hleb sa puterom i medom. To je dok si dete. Posle kad porasteš dobiješ jaja i slaninu, ili šunku, ako si, opet kažem, bio dobar.

U Banatu se mnogo i svašta radi, ali sasvim polako. Ne daj Bože da nekog požuruješ. Ni sebe! A i zašto bi, pa stigne se sve. Radi se, kažem, svašta – neko ore, neko dere, neko drlja, a poneki Banaćanin ume i da srlja. Srljaju ovde ljudi u svašta, u nove gradove, u nove poslove i partije, u nove brakove. I nemojte da mislite da je to neka nova moda, bilo je tako i onomad. Najlakše se srlja u novu vlast, ovde je nova vlast ona što je na vlasti bila još onomad. Al’ da ne mislite da ljudi u Banatu samo rade, daleko od toga.

To kol’ko Banaćani znaju da uživaju, pa to nigdi nema. Nedeljni ručak, evo. Uživa se dok se sprema. Onda pred ručak se prozbori koja, pa se sedne za sto i polako… Prvo supa, žuta, a bistra, sa knedlama mekim ko duša. Pa rinflajš iz supe, pa prvo glavno jelo, pa drugo glavno jelo, pa ondak šnenokle i dremka. E, ondak se ide na korzo. Al to tek predveče, kad sunce malo lakša, a komarci još ne izađu iz svojih kuća.

Ko je pomislio da Banaćani samo o hrani misle, grešna mu duša. Banaćani imaju svoje male rituale i svoje, katkad i čudne, hobije. Ovde se peca, u zoru, pa i pre, boća se popodne, pije se uglavnom uvek, ali natenane, da te barem dva puta u’vati. Pustuje se vuna, timare konji, veze beli vez, sviraju one male harmonike, al’ to samo Meškarke, aradačke. Jedan što ga znam sakuplja koješta pa i omanje leševe (insekata, i tako). Pišu ljudi pesme, čitaju knjige. Vode svoju politiku i ne brigaju tuđe brige. Ovde i kad se ogovara, to se čini s takvom slašću, da prosto poželiš da i tebe neko opljuje.

Ipak, u osnovi banatskog načina života krije se voda i ogromna ljubav prema njoj. Jeste, bojažljivo Banaćani sa vodom zbore, morate razumeti da je to večna borba, jer kad Tisa  naiđe ni pacovi nemaju di da se sklone, a kad nastupi suša piju ti i vodu iz ruke. Ovde je život sav u skladu, mi ne poznajemo razliku stepenovanja duša. Ovde je svako jednak, i svako svoje i tuđe mišljenje ceni, zato nemoj da se iznenadiš ako ti guska koju preko gledaš kljunom guzicu bocne. Nego, šta ono htedoh reći? Ah, da, voda. Da, vole Banaćani svoje reke i jezera. Mi i u slatkoj bari umemo da vidimo slanovodne zvezde i koralne reljefe, jer znamo da voda barem nikada ne zaboravlja – u njoj večno živi duh Panonskog mora.

Iako Banaćani umeju da zasednu i decenijama u udobnoj ladovini svojih oraja, oni samo prividno nikud ne mrdaju. Ma i tu ispod krošnje, duh im luta. Onomad do Galicije, danas do Kanarskih ostrva i Kuernavake, posebno kad upeče zvezda. Osim što zaista vole da putuju (i planinare!?), Banaćani se u nekom trenutku iz Banata i isele, pa sad, neki se vrate, neki baš i ne, kako kome zapadne. Za svaki slučaj uvek imaju ispravne, ganc nove kofere.

I tako, ne znam šta bih vam još rekla. Banaćani vole maškare, vole šunku i promincle, vole i svoje Banaćanke. Vole i tuđe, katkad, đavo ih odneo. Ovde ima padobranaca, aviomehaničara, atletičara i rvača, ima muzičara i pevača. Slikara i nautičara, ima i neurotičara, barem tri sanatorijuma su smeštena u Banatu. Ne može se banatski lajfstajl objasniti tek tako, to moraš da vidiš, da ceo život u Banatu proživiš, da bi razumeo. Možda ni tad.