Banatska osamljenost nedođijska

Nema u Banatu mnogo usamljenih, ali osamljenih je na pretek. Ovde se preko dana svi raštrkaju po kotarkama, tavanima, prednjim i zadnjim dvorištima, baštama, budžacima, podrumima, voćnjacima, što svojim, što onim kod komšija. Noću je stvar veoma slična. Babe se obično zamandale već u šes’, posebno zimi. Jedva ih dovičeš. Onda otvaraju vrata od sobe, pa prva vrata, pa druga, i taman misliš evo je, povučeš letnja vrata, a ono reza zakačena. Lakše ući u kakvu vojnu bazu, nego kod babe pridveče, nenajavljen… Odavno u banatskim kućama nema Franc Jozefa i drugih aurumnih bogastava, osim te osamljenosti i nekoliko desetina tegli na štelažama. 

Pričaju ljudi kako su banatske kuće veoma nepraktične, dok stigneš do spavaće sobe, moraš da prođeš kroz sve druge primaće i davaće sobe, katkad i kroz minimum dva kupatila. A stvar je vrlo prosta, to su se stari Banaćani još dosetili, da se skriju od dosadnih i napornih, da se skriju od radoznalih i znatiželjnih. Te zadnje sobe u banatskim kućama su toliko dobro čuvane, sa specijalnim sibirskim klimatskim uslovima, ma ako se Bog igdi na Zemlji krije, krije se u spavaćim banatskim sobama.

Oni najsrećniji Banaćani žive na salašima, uglavnom bez struje, opkoljeni bunarima, kanalima i ševarima. Žive i ćute, srećni što ih niko ne dira. I dok ređaju šapurike po kotarkama, ili proveravaju vodu u tabarkama, oni maštaju o kakvim brodicama i katarkama, maštaju i ćute, da ih neko slučajno o tome nešto ne upita. 

Možda baš i nije neki bogznakako bajkoviti predeo, ali zato je ovaj Banat jedna takva nedođija, za osamljenike ostvarena utopija, u kojoj vlada banatska entropija.